О глечеру који се отелио / Белатукадруз

Неколико цитата из прве књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА

Милоша Црњанског или о ГЛЕЧЕРУ КОЈИ СЕ ОТЕЛИО

...Та грмљавина је у том поларном пределу стална, ритмична, вечна.

Огромне стене зеленог леда сурвавају се у море, а кад се сруше, море се диже у форми огромних фонтана и расипа се.

Ту појаву величанствене природе, међутим, људи, на Шпицбергену, зову фразом, која ми се чини карактеристична за човека. Кад се глечер, тако одлама, на Шпицбергену се каже: глечер се отелио…

...Неаполитанка ми каже да њу политика уопште не занима.

Него да јој причам, оно, што сам био почео првог вечера, о птицама.(…)

Ја јој онда причам како, кад је ведар дан на Шпицбергену, небо има плаветнило, које кажу још има само, ноћу, Сахара. Како пред вече трепери цео спектар боја, свих боја, од пепељастог сивог, којег има на сликама сликара који се звао Веласкез. Кад се вратио у Шпанију, из Рима.

Ваздух у ком птице тамо лете, таквих дана, неизмерно је чист, а поред тог свиленог, шпанског пепела, у бојама леда се јавља и ружичасто, које има боју најнежнијих пупољака.

Око онда види тамо неизмерно далеко…

...Годинама сам био жељан, да у те поларне пределе отпутујем, па сам сад, задивљен, осећао, да сам најзад тамо. У тај бескрајни мир планина, на којима нема ничег, сем леда и светлости. Ибзен је, кажем, написао Бранд у Италији,

али, као да је у те поларне крајеве гледао…

...Додаје, смејући се, да јој је принц, чији је хотел, синоћ, дуго, пребацивао, што толико седи, са мном, увече, у разговору. Заменила је, каже,обожаваоца, који је искрен, за једну енциклопедију.

Енциклопедија, каже, то сам ја… (стр. 83.,84.,86.,87., Сабрана дела, књига 7, Београд, 1966)

 Киша пада већ неколико дана. Поточићи теку низ асвалт са истока на запад. Као да се спрема увод у потоп. Видео сам јуче кроз брезову шуму неописиви пурпур који се назире између бреза, кренуо бих насумце према истоку, према том пурпуру, стенама, граниту и брезама, можда бих после десетак минута стигао до неког језера и баре. Али, много је било влаге, и нисам имао чизме...

Јуче сам видео и друге ствари, успут, једно језеро у близини стана мојих домаћина - лепше је видети га у пролеће и лети. У близини су камаре посечених младих борова и бреза, "шумски берберин" пореклом из Канаде, чекао је возача до следеће прилике "бријања" шведских шума. Свашта су желели да ми покажу (моји домаћини), и прича о томе шта сам видео јуче поподне, или увече, могла би да потраје. На једној реци (Атран) боје стена, боје коре дрвећа, видео сам хидроцентрале и извесну промишљеност и успут и низ пашњака, зелену као јед траву и по десетак и више крава, које или пасу или леже, или пију свежу воду из потока који протиче кроз посед. О свему се водило рачуна. И кад се осигуравала обала река, и кад се планирала изградња урбаних целина. 

Бог је много тога даривао Шведској, али и људи су пажљиво градили и дограђивали своје комуне
. Понекад ми се чини да је Шведска једно море шуме и камена, али на путевима видим једну уређеност и мрежу, која импонује. Као и тишина. Коју ремети понегде хук реке коју су зауставили, на начин веома промишљен. Швеђанин воли шуму и живи крај ње и у њој.

Далеко сам, наравно, од Шпицбергена, али сам Северном полу, Кируни и Норвешкој ближе, збиља, од многих српских писаца, (покојних и живих, а можда Бог и Случај комедијант удеси и да се Северном полу  ускоро приближим још више). 


Не, мене не опседа варијација шпицбергеншких глечера, њихова зелена и плава боја, смарагда и аметиста, као Црњанског. Већ дух тог шведског тла, на коме је поникао Сведенборг. А он је, претпостављам и надам се у вези са тишином, усамљеношћу и анђелима. Црњански није писао о Хиперборејцима, оним митским, античким, он је био опседнут нечим другим. Апсолутним. Кад сам се искрцао, у заливу који носи име Магдалене – пише Црњански - а који се сматра најлепшим у том пределу, мене је задивила, прво велика тишина, која у том поларном пределу влада, а одмах затим страшна грмљавина тих глечера, који се одроњавају у море.
Они су се испрва огледали у океану, у тишини какву нисам био чуо, дотле, никада. То је та тишина поларних предела коју сам заволео.
Глечери се, у тој тишини, плаве и зелене, као неке реке драгог камења… (стр. 81. нав. Дела).
Ти глечери су се „отелили“ у обе књиге Црњанског о Хиперборејцима. А не она трудна Неаполитанка, којој се Црњански поверава побегавши из Рима и рата на помолу у Абруце (Италија)...

Мене није ни болест ни опоравак покренуо према Северцима, нити легенде о Хиперборејцима.Нисам лудак и не верујем да ћу, иза пустоши и леда, наћи неко Сунце. Обећао сам у своје време да путујем до Нарвика и Кируне, и изгледа да је дошло време да се испуни дато обећање. Јужни део Шведске је само део предаха, на дугом путу према ирвасима,  поларној светлости и апсолутном...